nasuvo sa kupusom

Ovo je Mamukina činija za slave. Mamuka je moja baka, a činiju je donela u miraz. Neveliki miraz pred rat, a od njega su ostale dve velike porcelanske bele činije i bronzani avan. I more sećanja.


Mojim devojčicama nikako nije jasno zašto su mi te stvari toliko dragocene.  I ne samo njima, ni drugi ne shvataju baš. Ne razumeju da je dovoljno da bacim pogled na njih i imam utisak da pričam sa Mamukom. Kada god mi je potrebna podrška, kada se osećam nemoćna, kada sam srećna, to je način da podelim sa njom.
Svako ima neki svoj način. Neko ide na groblje, neko gleda slike... ja imam dve bele činije i avan u svojoj kuhinji.

Ono nekada davno, kad sam bila mlada, dok je postojala opcija da ćemo nekuda zauvek, u neko inostranstvo, te tri stvari su prve bile na spisku za pakovanje u kofer.

Nisam koristila činije baš dugo.
Zapravo, skoro nikada.
Bojala sam se da se ne razbiju.
Visoko na kuhinjskoj polici ličilo je da su bezbedne.

U njima su se služili kompoti od višanja i kajsija za dedinu slavu, Svetog Nikolu. Kompoti su se prelivali preko svinjskog pečenja. To je običaj u Bačkoj, mislim. Svakako je bio običaj u dedinoj i Mamukinoj kući. Za posne slave sam čula tek mnogo godina kasnije. Ne znam hoće li ove dve bele činije ikada imati priliku da se pokažu u tom svetlu, nije mnogo ni važno, ta su vremena prošla. U mojim mislima zauvek služe samo za te kompote. Jedan bordo - crveni, jedan narandžasti.

Danas je jedna od njih skinuta sa police da bih u njoj poslužila jelo koje nisam spremala jednako dugo, koliko nisam koristila ni činiju.

Nasuvo sa kupusom. Negde ga zovu testo sa kupusom, krpice sa kupusom, flekice sa kupusom...

Nasuvo je jelo u kome se skuvanoj testenini doda neki prilog. Nasuvo sa makom, sa orasima, sa jajima i pavlakom, sa krompirom...

Detaljan recept možete videti na izvrsnom blogu Danijele Gikić, Šta se kuva... Savršeno opisano. Juče sam natrčala na taj njen recept i setila se ukusa. Shvatila sam da moje velike devojčice, zapravo devojke, ne znaju ukus ovog jela.

Danas sam ga spremila za ručak i u slast smo ga pojele.

Zapravo ga je veoma lako napraviti. Jedna glavica luka se izdinsta i doda pola glavice većeg kupusa. Posoli, pobiberi, doda malo peršuna, i dinsta na laganoj vatri bar pola sata. Promeša ponekad, jer lako zagori. Ne štedi se na masnoći.

Taman se napravilo vreme da se rasadi cveće na terasi...

Skuva se testenina. Nekada je Mamuka sama pravila flekice, sada Barilla odmenjuje...imale smo zelenih taljatela u ostavi, super su se uklopile.

Da budem iskrena, bila sam iznenađena koliko im se svidelo.



Moj je tata imao običaj da se upita, šta bi rekla njegova mama, koja nije poživela da vidi kako nas vozi kolima na more...sećam se tih njegovih reči, bile su mi čudne, koliko god su postale nerazdvojni deo svakog putovanja... Setih se danas kako sam ih slušala sa zadnjeg sedišta Škode i pomislih: Da me sad vidi Mamuka sa mojim ćerkama, znam da bi bila ponosna. Znam.





3 comments:

Danijela Gikic said...

Drago mi je što sam uspela na trenutak da vas vratim u detinjstvo. Uverena sam da su upravo činije doprinele još boljem ukusu, ovog skoro zaboravljenog jela. Uživajte :)

kata vuletic said...

I činije i vaš recept! Svaka čast za blog!

Danijela Gikic said...

Sve ste vi to već znali, ja sam vas samo malko podsetila :) Hvala i vama na lepim rečima... Čitamo se!

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...